Sve je moguće ako verujete… (FC Burnley u sezoni 2008/09) – drugi deo

Pametno sklopljen tim počeo je od starta lige da igra atraktivan i dopadljiv fudbal (izuzimajući prvo kolo i poraz od 1:4 od Sheffield Wednesday-ja). Ređali su se sjajni rezultati u prvenstvu i kupovima, i samo se čekalo kada će Claretsi početi da padaju. To se nikako nije dešavalo, i polako se počelo verovati da ne morate biti bogat i moderan klub, iz velikog grada i sa velikim brojem navijača, da biste uspeli da ostvarite san…

Momci u crveno-plavom su izreklamirali fudbalsku igru na najbolji način, odigravši čak 61 takmičarsku utakmicu ove sezone, korišćenjem samo 23 različita igrača. Samo je Manchester United odigrao više mečeva od Burnley-ja, ali sa mnogo širim fondom fudbalera za različita takmičenja.

Dospeli su na dva minuta od plasmana u finale Carling kupa, a svu tugu nakon toga ublažili sjajnom kampanjom u ligi, gde su u finalu play-offa nadigrali i pobedili Sheffield United sa 1:0. Iako su rano poveli, i propustili puno prilika na Wembley-ju za overu pobede, nekako se činilo da nema nikakve šanse da budu kažnjeni za promašaje. Naprosto, jedna od onih utakmica gde znate da će onaj ko vodi biti i pobednik.

Izgleda da je ključ uspeha ekipe iz Lancashire-a na mestu menadžera. Owen Coyle je veliki motivator, čovek koji ume da usadi u svoje igrače pobednički mentalitet, uvek pozitivan i uvek ohrabrujući na ekipu. Igrači o njemu govore kao da bi ruku u vatru stavili za svog menadžera, ako bi on to tražio. On je najveći optimista u svlačionici i pre početka meča i na poluvremenu, od koga fudbaleri (koji su, ruku na srce i čast izuzecima, ipak prosečni) mogu mnogo da dobiju na psihološkom planu. Koncentracija na sebe i svoje mogućnosti sa loptom (a ne na snagu rivala) bila je ključ kada su u kupu pobeđivali West Brom, Fulham, Chelsea, Arsenal i umalo Tottenham, a u prvenstvu Reading i Birmingham. Zajedništvo kao ključni faktor, a na drugom mestu poverenje koje Coyle ima u svoje igrače. Nešto slično idealističkom odnosu roditelja i dece, kakav se retko sreće.

Grad Burnley ima samo oko 80.000 stanovnika i biće jedan od najmanjih gradova koji su imali premijerligaša. Još od 1976. ovaj klub nije bio u najjačem društvu, iako se može pohvaliti sa dve titule prvaka Engleske, od kojih je poslednja bila 1960. godine. Čak im ni poseta ove sezone nije sjajna, jedva da je prosek bio 13.000 ljudi na stadionu Turf Moore, koji inače ima preko 22.500 mesta za sedenje. Bez obzira da li će se ekspresno vratiti u Championship posle sezone 2009/10 ili ne, Claretsi su nam vratili veru u fudbal. Veru u igru zbog koje skačemo do plafona kad se radujemo, ili urlamo kao besni kad se naljutimo, vratili su nam veru da novac nije sve u tom svetu. Nije sve kao što se mediji i javnost trude da nam nametnu, kad slušamo koliko miliona će koji klub izdvojiti za kog igrača, ili kad čitamo izmišljotine o transferima koji slede ovog leta ili ove zime.

Prava, izvorna i napadačka fudbalska igra i dalje postoji. Nalazi se na samom izvoru, bllizu mesta gde je i izmišljena. Jedan od osnivača Engleske fudbalske lige, Burnley FC, nam je ove sezone pokazao put prema tom izvoru. Šta god im se bude dešavalo među “lavovima” koji će ih ujedati u Premier ligi, zapamtićemo ih kao ekipu koje je igrala sjajno, a pre svega bila kompaktna, drugarska, i VEROVALA u uspeh…