Igrajući za Portsmouth, niko od igrača nije upoznao novog vlasnika Al Faraja, koji nikada nije došao do svlačionice da upozna osoblje i fudbalere. Prazne priče njegovog prethodnika i zemljaka Sulaimana Al Fahima o ulaganju 50 miliona funti sada deluju kao bajka za decu, u trenutku kada su zakovani za dno tabele i ne primaju platu. Navijači s pravom pitaju gde nestadoše pare od 18 igrača koji su prodati od osvajanja FA Kupa u maju 2008. godine, a u pitanju je 80 miliona funti. Još uvek se duguje za transfere Glena Johnsona Chelsea-ju i Aruna Dindana francuskom Lansu. Kada se uračunaju dolasci (mnogo manje kvalitetnih fudbalera), profit u tom periodu bi trebalo da bude oko 50 miliona funti. Gde su pare, nisu valjda sve otišle na menadžere igrača ?

Veliki su izazovi pred Pompey-ima, ali sada nema Harry Redknappa da ih spase, kao pre tri godine. “Bloody Harry” je angažovan na zadatku da blistave Spurse proba da dovede do Lige Šampiona, a spasioca za Portsmouth FC, kao da nema nigde na vidiku…

Početak prošle sezone, debitantske u Premier ligi, bio je kao iz snova za popularne Tigrove, koji su se kroz play-off dokopali najjačeg društva. Pobeđivali su redom, između ostalog uzeli su sva tri boda Arsenalu na Emirates Areni, bod Liverpoolu na Anfieldu, i umalo bod Manchester Unitedu na Old Traffordu. Menadžer Phil Brown je blistao od sreće, a onda je krenuo pad. Kao generator tog pada uzima se momenat sa kraja decembra 2008. kada je Brown na poluvremenu gostovanja Manchester City-ju, pri katastrofalnom rezultatu od 1:4, odveo igrače na teren, pred tribinu navijača Hulla, i održao im javno predavanje o odnosu prema igri i dresu koji nose.

Snimak posramljenih i poniženih igrača u narandžasto-crnim dresovima koji vuku noge za svojim šefom koji ih vodi na javno “ribanje”, može se videti na Internetu, a od tada ništa nije bilo kako treba u svlačionici. Do kraja šampionata Hull je još samo jednom pobedio, osvojio samo 8 bodova, i jedva nekako na gol raliku opstao u Premier ligi. Posebno je bio upečatljiv poslednji meč prošle sezone, kada je Hull morao da dobije juniore Manchester Uniteda da bi opstao, a odigrao je kriminalno i izgubio. Srećom po njih, Newcastle je tada bio još gori, i ispao umesto njih.

Letnji prelazni rok bio je jednako očajan, skoro niko od dokazanih premijerligaških igrača niije hteo u Kingston-upon-Hull, početak ove sezone jednako loš, a Brown je bio glavni kandidat za prvo otpuštanje premijerligaškog menadžera u sezoni 2009/10. Umesto smene menadžera desila se promena na mestu predsednika, i Adam Pearson preuzeo je vođenje kluba. Podršku je Brown dobio, igrači su se ujedinili oko menadžera i napravili nekoliko dobrih rezultata.

Kako su se ujedinili igrači oko menadžera posle svega, pitam se ja, a i vi. Da bi se svaki posao radio kako treba, potrebno je srediti odnose među njegovim izvršiocima. Iako je Brown tvrdio da se nije pokajao za svoj vanserijsko neobičan postupak od prošle godine, bilo je jasno da su igrači odgovorili na ribanje preko svog učinka na terenu. Isto tako, smogli su snage da podrže šefa u poslednjem pokušaju da preokrenu sudbinu. Vratio se posle duge povrede sjajni Jimmy Bullard, čovek koji je još u Fulhamu i Wiganu bio stub tih ekipa, sjajni vezista, motor, tehničar, šuter i pre svega motivator saigrača. Bullard je doneo novo poverenje svom šefu, a onda ga, posle gola protiv Manchester City-ja, počastio parodijom.

Slaveći gol iz penala za izjednačenje, Bullard je “postrojio” saigrače da posedaju pred navijače Hulla, i sa podignutim kažiprstom kroz smeh imitirao svog šefa u prošlosezonskom “držanju predavanja”. Reakcija Phila Browna bila je takođe smeh i razumevanje ove šale, a ova Jimmy-jeva mantra mora da je najzad isterala zle duhove iz svih u svlačionici Tigrova. Verovatno je to ono  što je bilo potrebno da se “istera na čistac” da bi sve leglo kako treba. Osećam da je još puno neiskorišćenog potencijala na KC stadionu, i svakako da su menadžment i igrači Hulla ostavili prošlost iza sebe, ponovo pročišćeni.

Dobrodošli nazad, Tigrovi.